Naši privatni životi

Da li smo zaista svesni koliki je uticaj jednog čoveka na naše male, privatne živote? Pitamo li se ovih dana zašto nam je toliko bitan život jednog nepoznatog čoveka? Čuju se ovih dana komentari da tajne koje smo saznali zapravo i nisu tajne, sve smo to znali, ali jedan se usudio da kaže javno i upre prstom. Da ukaže na istinu, njihovim rečima i delima. Možda nas je time vratio osnovnim ljudskim vrednostima: čovečnosti, pristojnosti, moralu, brizi o drugima. Vraća nas sebi.
Pružajući podršku njemu zapravo podržavamo sami sebe. Svoje pravo na istinu. Vodeći svakodnevne bitke u svojim privatnim životima zaboravili smo da neke veće bitke u naše ime vode ljudi, ispostavilo se, bez morala i skrupula. A sve u cilju „nekog većeg dobra“. Mi ih plaćamo, dajemo im legitimitet na izborima, bez, zaista, pravog uvida u ono za šta odvajamo pare od poreza. Oni su, zapravo, naši zaposleni i imamo svako pravo da znamo šta rade u naše ime.
Zatvaranjem Džulijana Asanža vlade nam zapravo poručuju da i ne treba da znamo. Ispostavlja se da nam istraživačko novinarstvo ne treba, tajne treba da postoje, samo ih treba bolje čuvati? Oni su gori od onog lopova iz vica, koji žali, ne zato sto je krao, već zato što je uhvaćen. Zamenom teza pokušavaju da diskredituju Asanža, optužujući ga za navodno silovanje, a sve u cilju guranja pod tepih sopstvenih prljavština svuda po svetu. Kao predstavnik ženskog pola moram da primetim da čoveku takve inteligencije, elokvencije i osmeha to sigurno nije manir. Makar to bilo i silovanje na švedski način.
Čemu onda novinarstvo uopšte? Hajde neka budu samo spikeri, neka prenose saopštenja svojih vlada,bez ikakvih naznaka tonom, mimikom ili ,ne daj Bože, zaključkom da imaju sopstveno mišljenje o bilo čemu. To više nije moguće u ovom veku. Oni mogu da štite svoje tajne, ali ne mogu očekivati od novinara da ih štite od nas, podržavajući ih u tome i prećutkujući. Oni moraju imati pravo na slobodu govora, mi moramo imati pravo na istinu. Uprkos režimima.
Očigledna podrška u celom svetu, onome za šta se zalaže Asanž, govori da ljudi odbijaju da se vrate u Orvelovu 1984. Uloga Wikileaks-a kao medija je od ogromnog, globalnog značaja. Kao i njihova podrška.
Lično, dajući podršku svemu onome za šta se zalaže Asanž, osećam se kao građanin sveta, osećam se dobro. I to je negde instinktivno u meni, znak da sam u pravu. Biti deo te velike grupe ljudi, koja na isti način vrednuje moral, pristojnost, ljudsko dostojanstvo čini da se osećam kao da pomažem unesrećenim ljudima u udaljenim krajevima sveta gde se vežba „demokratija“ bez ikakvih moralnih obzira, ljudima u svom okruženju, svim porodicama ubijenih i nestalih novinara u svim represivnim režimima. Pomažući njima pomažem i sebi.
I to je nešto što me odavno nije dirnulo. Jedan čovek zapravo strada pomažući drugima. I zato ima moju bezrezervnu podršku.

Be Sociable, Share!